Kako građani Srbije vide demokratiju, vlast i izbore
Portret javnog mnjenja u Srbiji u junu 2026: građani koji i dalje veruju u demokratiju, ali više ne osećaju da u njoj žive, država stopljena sa vladajućom strankom, i protestni pokret čiji zahtev za odgovornošću menja odnos snaga na izborima - čitajte niz stranicu kao jednu priču, od demokratskih vrednosti do poverenja, protesta, korupcije, glasačke kutije i mesta Srbije između EU i Rusije.
Građani Srbije nisu odustali od demokratije. Šest od deset (59%) kaže da je demokratija poželjnija od svakog drugog oblika vlasti; samo 15% misli da autoritarna vlast ponekad može biti bolja, a 21% da je za ljude poput njih svejedno. To je oslonac za sve što sledi na ovoj stranici: privrženost demokratiji kao ideji je široka i iskrena - zbog čega je razočaranje u narednom grafikonu utoliko rečitije.
Ono što je erodiralo nije ideal, već iskustvo s njim. Šezdeset odsto građana nezadovoljno je time kako demokratija zaista funkcioniše u Srbiji (31% uglavnom, 29% veoma), naspram svega 37% koji su zadovoljni. I raspoloženje se pogoršava: u uporedivom istraživanju iz februara 2024. nezadovoljno je bilo 55%, pa je nezadovoljstvo poraslo pet poena za nešto više od dve godine. Čitano zajedno sa prethodnim grafikonom, poruka je jasna - građani nisu izgubili veru u demokratiju koliko poverenje da se država ponaša demokratski.
Ograničenja vlasti koja građani žele
Bez menjanja pravila zarad popularnog vođe
Citizens draw a firm line at bending the rules for a popular leader. About two thirds reject the idea that a very popular government could change any law, including the constitution (65%), and a similar share reject letting a very popular president run for office without term limits (66%). In the public's view, winning an election is not a mandate to dismantle the constraints on power.
Skupština treba da kontroliše predsednika
Građani povlače jasnu crtu kod prekrajanja pravila zarad popularnog vođe. Oko dve trećine odbacuje ideju da veoma popularna vlada može da promeni bilo koji zakon, uključujući ustav (65%), a sličan udeo odbacuje da veoma popularan predsednik može da se kandiduje bez ograničenja mandata (66%). Po mišljenju javnosti, pobeda na izborima nije mandat za rušenje ograničenja vlasti.
Sve manje tolerancije za vođu iznad zakona
Prihvatanje autokratske vlasti - predsednika „iznad zakona" - opada: sa 44% (novembar 2022) na 31% (april 2025) i 28% sada.
Dve paralelne stvarnosti
Konsenzus puca po stranačkoj liniji
Konsenzus dve trećine protiv autokratske vlasti raspada se čim javnost podelite po politici. Među glasačima vladajuće stranke (SNS), 78% ne vidi problem u tome da predsednik vlada bez nadzora; među pristalicama Studentske liste, sa tim se slaže svega 2%. Isti jaz otvara se i po izvoru informisanja - prihvatanje dostiže 72% kod gledalaca komercijalnih kanala (Pink, Happy, Informer) i 58% kod gledalaca RTS-a, naspram 3% kod onih koji prate N1 i Novu S. Po najosnovnijem pitanju granica vlasti, dva biračka tela ne razilaze se na marginama; žive u različitim državama.
Isto pitanje, suprotni odgovori
Isti obrazac važi i za sam ustav. Na nivou zemlje, tek oko petine prihvata kršenje ustavnih ograničenja, ali taj udeo raste na 58-66% među glasačima SNS i na 55-65% među publikom komercijalnih provladinih kanala, dok kod onih koji prate kritički orijentisane medije ostaje u niskim jednocifrenim vrednostima. Ono što izgleda kao utvrđena nacionalna norma zapravo drži jedna polovina zemlje, a druga je odbacuje.
I sam ideal deli tabore
Podela nije samo oko autoritarnosti, već oko same demokratije. Demokratiju poželjnijom naziva 85% glasača Studentske liste, ali samo 38% glasača SNS - i 81% onih koji prate N1 ili Novu S naspram 34% gledalaca komercijalnih kanala. Među bazom vladajuće stranke i medijima najbližim njoj, nije da većina aktivno želi autokratiju; pre je da je velikom delu prosto svejedno da li je sistem uopšte demokratski.
Slom poverenja u političke institucije
Najdalje od vlasti, najviše poverenja
Poverenje u Srbiji prati jedno pravilo: što je institucija bliža stranačkoj politici, to joj se manje veruje. Državni univerziteti (71%) i Srpska pravoslavna crkva (63%) na vrhu su liste; policija, organizacije civilnog društva i pravosuđe grupišu se u rasponu od 40 do 44%; a izabrane političke institucije su na samom dnu - Vlada i Narodna skupština oko trećine, političke stranke sa poverenjem svega 19%. To je upadljiv obrt za demokratiju, u kojoj se najmanje veruje upravo telima koja treba da otelovljuju volju građana.
Najstrmiji pad na vrhu
Iza tih nivoa stoji nagli pad. Poverenje u instituciju predsednika gotovo se prepolovilo za tri godine - sa 60% u februaru 2023. na 40% u aprilu 2025. i 35% sada - najoštriji pad među svim merenim institucijama. I Vlada (sa 49% na 34%) i Narodna skupština (sa 36% na 31%) su opale, pa erozija nije stvar jedne funkcije već izabranog jezgra države u celini.
Predsednika znaju, premijera ne
To najbolje pokazuje jedno prosto pitanje: samo 53% ume da imenuje aktuelnog premijera (Đuro Macut), dok 41% ne zna, a 6% navede nekog drugog. Kada skoro polovina javnosti ne ume da imenuje šefa vlade, to mnogo govori o tome gde se stvarna vlast razume da leži.
Protesti se drže
Godinu i po bez pada
Studentski protesti i dalje uživaju podršku većine. Pedeset devet odsto građana ih podržava, a 34% se protivi - i podrška se jedva pomerila godinu i po dana, sa 61% u decembru 2024, preko 64% u februaru 2025, do 59% sada, iako se protesti održavaju ređe nego u jeku. To nije prolazna pojava, već ustaljen stav javnosti - a činjenica da skoro niko ne odgovara sa „ne znam" pokazuje koliko je malo građana koji su još neodlučni.
Šire od svake stranke
Ključno, pokret je veći od svog izbornog nosioca. Podrška protestima (59% ukupno) dostiže većinu neodlučnih birača (70%) i čak apstinenata (56%), a prelazi 80% među korisnicima društvenih mreža i portala - daleko iznad udela onih koji bi zaista glasali za Studentsku listu. Protesti funkcionišu kao široka građanska struja, a ne stranački projekat, što je delom razlog njihove postojanosti.
Sumnja u to kako država reaguje
Zabrinutost zbog toga kako država reaguje na proteste je raširena: 62% je zabrinuto zbog upotrebe policijske sile prema demonstrantima (42% veoma), naspram 34% koji nisu. Zabrinutost je najveća među mladima - oko četvoro od pet mlađih od 30 - a pristalice vlasti su jedina grupa u kojoj većina nije zabrinuta.
Zvaničnoj verziji se ne veruje
Kod jednog od najspornijih događaja protestne godine, većina ima jasan stav: 52% pometnju u masi vidi kao smišljenu taktiku zastrašivanja demonstranata, daleko više od 7% koji je nazivaju opravdanom bezbednosnom merom.
Korupcija se vidi kao sistemska
Problem oko kog se obe strane slažu
Korupcija za mnoge nije samo jedna u nizu zamerki, već ključni problem. Polovina građana (50%) ocenjuje je najvišom ocenom ozbiljnosti na skali od 0 do 10, a odgovori se gomilaju pri vrhu. I, za razliku od skoro svega drugog na ovoj stranici, taj stav je zajednički i s obe strane političke podele - čak ni glasači vlasti ga ne poriču, mada su nešto suzdržaniji.
Krivica na sistemu, i na onima na vlasti
Kada treba pripisati odgovornost, građani ukazuju manje na pojedince, a više na sam sistem. Čitav politički sistem navodi 38%, daleko ispred sadašnje vlasti (16%), srpske „kulture i mentaliteta" (13%) ili prethodne vlade (12%). Korupcija se čita kao ugrađena u način na koji vlast funkcioniše, a ne kao propust bilo kog pojedinca - što postavlja visok prag za svako rešenje osim sistemske promene.
Izbori i politička scena
Većina kaže ne
Nepoverenje se sada širi i na sam osnovni mehanizam demokratije. Jasna većina (55%) smatra da lokalni izbori iz marta 2026. nisu bili slobodni ni pošteni (34% da uopšte nisu bili), naspram 34% koji smatraju da jesu. Uz ranija merenja - 41% za hipotetičke nove izbore u decembru 2024. i 50% za parlamentarne izbore iz decembra 2023 - trend ide u jednom smeru: poverenje u poštenje izbora opada, a ne oporavlja se, što svakim narednim izborima podiže ulog.
Energija protesta stiže na izbore
To nepoverenje postoji uporedo sa zaista neizvesnom trkom. Među opredeljenim biračima - oko 70% javnosti - Studentska lista u istraživanju vodi sa 44,9% naspram 35,7% Srpske napredne stranke, osim Socijalističke partije Srbije nijedna druga lista sama ne prelazi prag. Građanska energija iza protesta pretvara se u glasove, iako 12% ostaje neodlučno, a 9% kaže da uopšte ne bi glasalo.
Pogled ka spolja: EU i Rusija
Naginjanje ka zapadu, ali tek neznatno
U spoljnoj politici zemlja naginje ka zapadu, ali tek neznatno. Više građana naginje bližim vezama sa EU (42%) nego sa Rusijom (30%), dok 21% radije bira neutralnost i drži se podalje od oba pola. To je relativna većina za Evropu, ne i utvrđena većina - i, kao što pokazuje naredni grafikon, prosek koji krije dve veoma različite Srbije.
Ponovo domaća linija podele
A podela je najoštrija upravo po političkim i medijskim linijama - istoj liniji razdvajanja koja provejava kroz celu stranicu. Svega 15% glasača vladajuće stranke (SNS) želi bliže veze sa EU naspram 60% koji su za Rusiju, dok su pristalice Studentske liste skoro ogledalska slika, 75% prema 10%. Publika javnog servisa (RTS) i komercijalnih kanala (Pink, Happy, Informer) snažno naginje ka Rusiji (56% i 61%), dok oni koji prate N1 i Novu S (69%), društvene mreže (62%) i portale (58%) naginju jednako snažno ka EU. Spoljna politika je, ukratko, produžetak domaće podele, a ne zasebno pitanje.
Mladi i obrazovani naginju Evropi
Ukupna slika deli se jasno po godinama i obrazovanju. Među onima od 18 do 29 godina, 62% naginje ka EU, a samo 15% ka Rusiji; kod onih od 65 i više godina odnos se obrće, 52% za Rusiju i 22% za EU, a sličan obrt razdvaja najmanje i najviše obrazovane. Orijentacija Srbije prema svetu, drugim rečima, manje je istočno-zapadni spor, a više pitanje generacijske pripadnosti.
Istraživanja javnog mnjenja
Od 2013. Crta kontinuirano sprovodi i naručuje istraživanja javnog mnjenja o stavovima građana prema demokratskim procesima i funkcionisanju političkih institucija u Srbiji..
